знају... знају бісових сутьаг!... Підсипав писареві блудьага... ј је земльа!... Та ні!... Мене сим не підведеш... Ја сам своје знају... допитајусь свого... Хоч от-по сьу (черкнув по горльанці рукоју), — а землі не дам!...
Порівньавшись з матірју, став, узьавсьа в боки, гльанув на нејі...
— Вијмајте гроші, јак је! гукнув з-опалу.
— Јакі гроші? — здивуваласьа Мотрьа.
— Јакі је, всі вијмајте... в город піду — позиватись.
— Де ж у нас гроші? Хіба ті пјать рублів, шчо за овечат вторгували... Там у скринці в сувојі заховані... Візьми, коли треба.
— Підіть принесіть, ја не знају де.
Мотрьа, стогнучи, встала, відхилила скриньу, довгенько риласьа, поки знајшла гроші.
— На, — сказала вона Чіпці, подајучи гроші правоју рукоју, а лівоју зачиньајучи скриньу.
Чіпка взьав гроші, подумав, повертів у руках синьу бумажку, заховав јіјі в кесет з тьутьуном, пхнув у кешеньу, зітхнув — і взьавсьа за шапку.
— Прошчајте ж, мамо! сьогодні мене не ждіть, — хіба аж завтра вернусьа в вечері.
— Шчасливо, сину. — Ти б узьав хоч хліба на дорогу.
Чіука не чув: він уже зачиньав за собоју хатні двері.
Зосталасьа Мотрьа сама-сама, јак палець, з својеју нерозваженоју думкоју... Сіла вона на гребені, не счуласьа сама, јак узьала веретено; смикнула кужельу пасмо, вивела нитку... В голові — полізла всьачина, завернула в давнье... У памјаті — прокинулись ті давні часи, јак на чужім полі на льудеј жала, з снопа заробльала, — јак пјать снопів льудьам нажни, а собі шостиј одверни... јак за цілиј довгиј літні день, од світовојі зорі до вечірньојі спини не розгинајучи, тільки двадцьать снопів і заробила!... А шче ж јіх треба ј звозити, ј змолотити!! А тут — кругом лиха година обльагла: на
