А Кулик гльанув на крепака, похитав головоју — ј залепетав:
— Ашче, ашче… једа… јегда… бо… созда мир… Сатанајіл заздри… Согріши Адам з Јевоју… нехај царствује!… Льудіје! од слуха зла не убојімсьа…
Максим прислухавсьа. Оже, јак почув, шчо це вже річ не про Јосипа, — устав, вијшов за сусідом з хати… Хто тверезіјшиј, собі став за шапку братись. А зосталисьа самі пјаниці. Тој харчав, звалившись під лавкоју; тој сидів, обпершись спиноју об косьак вікна, та здригував — змерз! а де-хто виводив не својім голосом јакусь пјаницьку пісньу — чи про „журбу впрьамују,“ чи про неслухньану „дольу…“
Аж перед світом приплівсьа Чіпка до дому, ледве на ногах стојучи — пјаниј-пјаниј, пјаніјшиј землі…
Јак гльанула Мотрьа на јого, то ј перельакаласьа…
— Шчо це, сину?!… на јаких це радошчах?…
Чіпка сів на лаві, схилив голову…
— Де це твоја свитка, шапка?… Заходив, кажеш, не тільки гроші, та ј те…
— Свитка?… шапка?… Нема!… На шчо вона?… На ві-шчо все, коли… у-у… у… Завив на всьу хату, мотнув роскудланоју головоју, засвітив повними сліз очима…
Материне серце мов хто в жмені здавив… Давај вона јого умовльати:
— На ві-шчо це ти, сину, сам собі лихо робиш? Це ж ти сам себе з світа зживајеш!… Пльунь ти на ту земльу!… Шчо ж робити? Жили ж без землі кілька літ, та хліб јіли… ј тепер не сидітимемо без јого… Ти тоді малиј був; сама пучками та ручками заробльала, — та не померли з голоду… А тепер — не те, шчо тоді!… Тепер і ти заробиш, і ја допоможу… Шчо ж робити? На все јого свьатаја вольа!
— Ет, толкуј!… Немаје тепер у мене нічого — а
