јого — ј разом перевернула своје серце на великиј жаль.
— Мабуть, тебе, сину, там так понівичили, шчо ј кістки цілојі не оставили?… сказала вона, з жалем, дивльачись на јого блідиј, болізниј вид. — Дивись, јак на виду спав… поблід, позеленів!…
— Спина, мов попечена, болить, — жалівсьа Чіпка. — Сказано, били!…
— Бодај јіх лиха та нешчаслива година побила, јак вони так знушчајутьсьа над льудьми!…
— Чули ми, Чіпко, — вмішаласьа баба, — чули, — аж сьуди до нас крики доходили… Так, не мов мерці з домовини, — тільки: о-о-ох!… о-о-о-х!… стогнали…
— Вони, мабуть, тебе до живого побили? — знову питаје Мотрьа.
— Та је всього…
Мотрьа скривиласьа, мовчала.
— Чи ти ж хоч сорочку перемінив? чи, мабуть, у тебе ј сорочки кат-ма? — трохи з годом, питаје.
— Ні, је… та не переміньав.
— Чому ж ти не скинув?… Воно ж попристаје, поприсихаје, — поздирајеш — јатритиметьсьа… гірше буде!
— Присхне!
— О, бодај тебе! усміхнуласьа баба. — Присхне!! Сідај, чого ти стојіш!
Чіпка сів поруч з матірју. Мотрьа дивилась на јого, та трохи не плакала. Дівчина, бабина онука, стојачи коло печі спиноју до огньу, сумно погльадала то на сина, то на матір, то на своју бабу, і кусала ніготь другого пальцьа на лівіј руці…
— Де ж ми сину, житимемо? геть уже по розмові, запитује Мотрьа.
— Доживајте вже, мамо, зіми в баби; ја заплачу, шчо там баба скажуть…
— Бог з тобоју, Чіпко, з твојеју платоју! На шчо мені твоја плата? Хіба Мотрьа в мене хату переседе, чи перележе, јак перезімује?… Хај зімује. А ти, сину, розстарај-
