чим јому догожаје. У сорочках усі груди повишивала, квітками унизала; каптани пообшивала шнурками. Тільки ј робить, шчо, впоравшись коло печі та худоби, корписаје голкоју, та вигадује зразки всьакі.
— Дивітьсьа, мамо: чи так гарно буде? питаје вона свекрухи, показујучи шитво.
— Та гарно, моја дитино, — одказује Мотрьа радо.
— Мені здајетьсьа, јак би шче сьуди вкинути синього, а сьуди — зеленого; то тоді б саме добре було…
— На шчо ти, дочко, над тим своју голову морочиш, та очі збавльајеш? Помережала б јак-небудь, та ј годі! Адже ж ходив до сього не тільки в шитих, а часом у таких, шчо руб руба позиваје… Та ј бајдуже було!
— Јака ж ја, мамо, буду добра жінка, коли сорочки својему чоловікові не вишију? Ја б јому, јакі најкрашчі зразки је, всі б, здајетьсьа, вимережала… Та горенько, — не знају всіх!
— Спасибі тобі, дочко, за твоју ласку јак до јого, так і до мене! Јак ти ввіјшла до нас, то мов праведне сонце вступило в хату, — не мов нам очі розвјазала, світ повила рожевим квітом… А јак би ти знала, јак то спершу було? Јак ні хліба, ні одежини… та треба шчо дньа на роботу јти… А він шче малиј був, — і јого иноді з собоју несеш. А коли кинеш дома, хоч і на на бабу, — царство јіј небесне, — то за думками світа білого не бачиш… Чи не сталосьа шчо јому? чи не наробив чого він?… Настане вечір, — јак бога, мов віками, дожидајеш јого, — та кинувши працьу, мершчіј до-дому поспішајеш. Добігајеш, бачиш — він грајетьсьа коло хати… Слава тобі, господи, шчо шчасливо все!… Або зімоју… застукајуть тріскучі морози, зніметьсьа заверьуха, хуртовина… а ні одьагнутисьа, а ні обутисьа!… А тут у хаті — хоч вовків гони… ј топлива кат-маје… Ох! випила ј ја за свіј вік гірку, та шче ј повну!… А тепер дьака господеві, хоч на старість заспокојіна… Може пошле господь і вмерти в такому…
