Не вже ж і ја така стану, јак мати? Чи може вона вродиласьа такоју?… Ні, то видно стала така за таким замужьжьам… Горенько моје! Це ж, видно, ј мені не крашча дольа судиласьа: розбишацька дочка — розбишацька ј жінка! Господи!…“ І гидкиј, і страшниј здававсьа јіј Чіпка: вона јого тоді жахаласьа… Коли ж, під добру годину, в льубу хвилину, прокидалосьа в јого серці добро, — сповідавсьа він својіј Галі, обнімав, голубив јіјі, — вона не вірила тому, шчо вчора думала. „Ні!… розбишака не вміје пестити так льубо, не вміје пригортати так шчиро, так гарьаче цілувати…. Ні! Міј Чіпка не розбишака… Ні… ні! Він — льубиј, добриј… Він караје неправду… Караје?… хто јому велів карати?… хто…?? Ні, він не робить так!… І впиваласьа шчастьам, хоч полохливим, бојазким, а все таки шчастьам… А Јавдоха гризласьа з Мотреју, не давала јіј спокоју. Пријде оце в јіјі хату — перекидаје все, лаје јіјі. Спершу Мотрьа огризаласьа, не мовчала; а потім, јак побачила, шчо Чіпка потакује тешчі, кривдить јіјі, матір стару, то промовила сама собі: „Иродове кодло! Ти ж моје добро вкрало, над мојеју надіјеју насміјалосьа!“ Та јак замовкла, то ј мовчала вже, шчо б там Јавдоха не казала, не робила. Тільки, обливајучи сльозами пориті недолеју та літами шчоки, прохала в бога смерти. „Господи! — часто ј густо молила вона: — пријми мене, безталанну, до себе! доки вже ја мучитимусь на світі?…“
Думала Мотрьа про смерть, вигльадала јіјі, сподіваласьа, а вијшло так, шчо Јавдоха несподівано вмерла. У недільу, післьа обіду, зразу вхопила јіјі завіјна. Душить јіјі, під серце підступаје, у грудіх давить, дух випіраје…
— Ој, лишенько… вмірају! скрикнула Јавдоха, та ј дух спустила.
Гальа, јак зза угла прибита, ходить. Бліда, з заплаканими очима, вона не примічаје, шчо ј волосьсьа ви-
