знахарок; ті шептали, зіхали, давали јакогось зільльа, та ледве-гедве одходили Мотрьу.
— Гальу! — каже вона: ја знов чују, шче одужају…. Мені знову легшаје… На ві-шчо?… Ја молила бога, коли б умерти… Крашче б мені на тім світі, ніж на сім… Та не даје мені бог смерти… Јого свьатаја вольа… Він то знаје, на шчо мене пускаје шче жити. Може додержить до тијі пори, коли Чіпка оханетьсьа — ја јого побачу, јак своју дитину, јак свого сина… Гальу! дитино моја!… ріднаја моја! Ти ж мені тепер најрідніша… Уговорьуј јого, јак жінка: він тебе почитаје, кохаје шчиро, — може тебе послухаје, коли вже мене не хоче слухати… Боже: шчо́ б ја дала, шчо б ја зробила?…. Ја б свого серцьа влупила та дала јому, коли б тільки він став чоловіком! Ја б тоді вмерла спокіјна… А то!…
І свекруха ј невістка рьасно-рьасно плакали…
