Сторінка:Хиба ревуть воли, јак јасла повні? Роман з народнього житьтьа П. Мирного та І. Білика (1880).pdf/79

Матеріал з Вікіджерел
Ця сторінка вичитана
— 71 —

зачепити, најважче самому зробити, а жінці шчо б менче зосталосьа, шчо б вона не натрудила својіх білих рук. Хај коли ј робить, то — так, не нароком, мов дльа играшки, а не від нужди. — А пријде свьато, недільа, підуть вони у парі до церкви, з церкви — обідати; післьа обіда — польагајуть спочити... А тут — дивись: Івась або Василько прилізе, стаје дибки коло матері, спинајетьсьа јіј на руку — не даје задрімати.

— Піди, Івасьу, піди гратисьа, каже мати, поки тато задрімаје...

— Ді-ма-је... ма... лепече дитина.

А тато чује це, дивитьсьа на дитину крізь віјі ј серцем радіје... Син одступив од матері; дибаје малими ногами до јого. Він умисне повернув на бік голову — скоса погльадаје на дитину.

— Бач, бач! збудив батька, — каже мати: — не дав спочити...

— Бу-див... ци-ти... одно лепече дитина.

— А батько візьме прута, та — аж-аж-аж-а!

Дитина стојіть, пильно дивитьсьа то на батька, то на матір.

— Жа-жа!... жа-жа! — промовило ј собі за матірју, замахујучи малоју ручкоју коло батькового виду.

— Ој, ти, сучиј сину! за шчо ти бјеш батька? Ось постіј: ја тебе закину, — обізвавсьа він; підвівсьа, бере на руки дитину — гојдаје. Дитина лежить — усміхајетьсьа. Жінка льубо-пријазно погльадаје то на дитину, то на чоловіка...

— Нічого б ја в світі не хотів, — шептав Грицько серед таких думок, — тільки б хату теплу, жінку льуббу, та малу дитинку! А то б — усе мав... хліба б ми заробили за літо, та ј зажили б цілу зіму!

Голубльачи таку думку в серці, непримітно переходив він безкрајі степи без утоми, безвідні довгі шльахи без пекучојі згаги; — тільки ј бажав, шчо б швидче стати на місце, заробити грошеј, вернутись у село, ку-