Ця сторінка вичитана
То б ја свого миленького
Могилу пізнала.
Прилетіла б ја до јого гробу,
Та ј сказала б: — куку!
Подај, подај міј миленькиј,
Хоч правују руку! —
— Ој, рад би ја, моја мати,
Обидві подати,
Насипано сиројі землі,
Не могу підньати.
(Рудченко, Ч. Н. П., 139; порівн. Чуб. V, 884. 950, 1044[1])
Звичајно чумаки не јіздьать на Польшчу. Туди јіздили погоншчики за арміјеу россіјськоју, а надто в пруську віјну.
- ↑ Подібне в звичајних льубовних у Чуб. V, 402, у Лавренка Пісні про коханьньа, 127.
