— Да што ти — нье вьерішь на слово доброму чьелаеку? барада ти казлінаја! крикнув Јевпраксіјев — і сунувсьа до бороди.
— Да ти баради нье трожь! — одказав, одпихајучи јого руку, шинькарь. Сам би насіл, да — ньебось — сбрілі…
— Стал би ја твајім казліним атродьјем свајо благародноје ліцо марать?!
— Да ти то што такоје?
— Развье нье відішь? мірајед ти едакој! Развье нье відішь: кто ја?
— Да відно, что салдат. Ну а што?
— Как: ну?… Ти знајешь, что такоје салдат? Салдат за тьебја, дурака, грудь свају под непріјатьельскіја пулі подставльајет… крофь свају пралівајет… Вот што — салдат!
Такі слова розжалобили всьу пјану бесіду.
— Тьерьоха? а, Тьерьоха! А правду, вьедь, салдат гаваріт… У-ух! какују правду… Салдат — ето, брат, — бьеда! Салдат… ето, брат, казьонниј чьелаек, слуга царскіј… Ето нье то, что ми с табој! Он, брат, свају грудь под ньепріјатьельскіја пулі подставльајет, кровь за нас пролівајет…!
Тьерьоха, јак видно, лизнув уже ј геть-то, бо посовілими очима мутно тільки дививсьа на свого товариша, хитајучи з боку на бік головоју, а слова не здужав вимовити…
Другі кацапи ј собі підньали голос за москалів: давај шинкарьа лајати, ганьбити; страхали, шчо більше в јого ј чарки горілки не випјуть. Шинькарь стојав за стојкоју, мов не до јого річ, — тільки почервонів, та знај оддимавсьа, та гладив рукоју своју широку та густу бороду.
— Да што, братци, на јево сматрьеть? крикнув
