лубочко не буду… не буду!..“ Обнімају јіјі… одніјеју рукоју нахильају за шију, а другоју, — дивись, — шматок уже ј потурив у пазуху. Огльанетьсьа вона, — не маје шматка… Тоді ј пожалује ј јісти дасть… А так — за цілиј день не јістимеш…
— Була колись і цьому правда! журливим голосом вимовить Гальа, хитајучи головоју.
— От, хај мене хрест побје, коли не правда! — Та потім і каже: „ти не думај, сину, шчо ја тебе по дурному бју: це ја тебе на добро вчу! Виростеш, дьакуватимеш… Усе, каже, крадь, де тільки легко лежить… А в пана — вишукај, а вкрадь!…
— Бо пан з льудеј надрав, — уверне Чіпка… У пана своје одбери…
— Еге ж… Пан усе набрав з льудеј, пан і льудеј брав… От моју матір — адже взьав! Та спасибі јому, ј мене на світ пустив…
І почне було росказувати, јак јого матір привели в двір, у горниці до пана, јак вона всього бојаласьа, поки з паном не зазналасьа, јак пан радів, коли знајшовсьа в нејі він, „Тимошка — добриј молодець…“
— Пан радиј: мені радиј, і матері радиј… держить нас у горницьах, не випускаје нікуди. Мене иноді пестить, гојдаје. А став ја на ноги спиньатись, то все медьаниками та цукерками годује, та гривениками дарује. Мати дивитьсьа, та радіје. І така тоді до мене добра! Напуваје мене чајем; у панських пуховиках положить спати; закутаје в теплі одіјала; схилитьсьа наді мноју — ј довго-довго дивитьсьа, а потім шче довше цілује… Роскіш мені була! Коли це пријіздить син до дому з школи: вивчивсьа вже, — прогнали з школи… Јак угльадів це: — „вон! вон з двору! шчо б духу не чутно було!“ — Пішла між ними гризньа та лајка шчо-денна; мати моја шчо дньа плакала, та все мене ховала од панича… Увірвалосьа зразу добро наше!… Мучивсьа-мучивсьа ото стариј пан, та ј перевів нас з горниць у нову хату, шчо
