чује… Аж занепав. У ночі схопитьсьа, — одьагајетьсьа, озувајетьсьа…
— Чіпко куди ти? пита здивована мати.
— Га-а?
— Куди ти?
— Баба кличе… піду до баби…
— Та господь з тобоју! Баби немаје — умерла…
— А шчо ж ото?… слухајте!..“ Та ј наставить ухо, — слухаје…
— О-о-о-о! „Чіпко!… Чі-п-ко!…“ Чујете?… — Зараз, зараз, бабусьу… ја зараз!…
Хапајетьсьа, чоботи набуваје; рьадном напинајетьсьа…
— Господь з тобоју! куди ти? — Христить і перејма јого Мотрьа.
Почне јого умовльати; роздьагаје јого, роззуваје… То він трохи ј утишетьсьа, сьаде на лаві.
— Льаж, сину.
Чіпка поворухнетьсьа, посунетьсьа далі — сидить… Трохи згодом, затіпалась јого постать, схилиласьа голова на груди, почулисьа важкі заводи плачу…
— Чого ти, сину, плачеш?
Мовчить Чіпка, плаче.
Напала јого пропасницьа. На велику силу одходила јого Мотрьа. Оже хоч він одужав, а з літами убиравсьа в силу, — та вже ніколи не тратив свого сумного погльаду, понурого виду. Бабина смерть загадала јому загадку, котру він ні јак не міг розгадати…
Не вспіло одно гаразд забутисьа — друга прикльучка прикльучиласьа — ј перевернула житьтьа Чіпчине.
Чіпці минуло сімнадцьать літ. Того самого року віковічні крепацькі кајдани розбилисьа… Стојала раньньа весньана пора на дворі. День дошчовиј, хмуриј… Рано-
