А Чіпка тим часом справльав своје діло у Крутому Јару. Там, на пивниці в жида, служив Лушньа. Чіпка пішов до јого. Прогульавши перед тим цілиј день, Лушньа над вечір знемігсьа та, завалившись на солому в стодолі, захріп мертвецьким сном. Не швидко Чіпка знајшов јого, — задутого, сонного.
— Тимохвіју! Тимохвіју! гукав він, качајучи Лушньу з боку на бік. Чув? Тимохвіју!…
Тимохвіј тільки мукав та бикав. Чіпка довго вовтузавсьа: перекидав јого, підводив… На останку, розсердившись, штовхнув Лушньу під бік ногоју. Тој скрикнув — і роскрив очі.
— Јакого ти чортового батька? гукнув він, та не гльадьа на Чіпку, знову поваливсьа опукоју на солому.
— Тимохвіју! — гукаје Чіпка, стојачи над ним.
— Чого?
— Устань…
Лушньа зирнув, ледве підньавшись в гору верхні віјі.
— Це ти, Чіпко? чого ти?…
— Уставај!… Треба.
— А шчо там? повернувшись до Чіпки лицем, пита Лушньа.
— Ти не знајеш, де Сидір живе?
— Ја ј Сидіра не знају… Јакиј це?
— Москаль… Тој шчо… памјатајеш?
— Не знају!… одказав Лушньа, чухајучись та зіхајучи.
— Сидора-москальа не знајеш?
— Та самого знају, — та не знају, де живе.
— Так, може, тут хто з ваших знаје?
— Не знају… позіхајучи, одказује Лушньа.
Чіпка зо зла поскріб потилицьу.
— Тут је в вас на пивниці пушкарі, — мабуть, вони знајуть…
— І того не знају…
— Шчо ж ти знајеш? скрикнув з серцем Чіпка.
