шчо з голоду не мерли… Сказано — убожество! Раз була чудасіја зза того хліба.
Мотрьа була на полі. Оришці треба на грьадках полоти. Јак на те Чіпка розвередувавсьа: — „јісти, тај јісти, бабо!“ в одну шкуру: „јісти!“ Взьала Оришка окрајець хліба, одломила шматочок, дала јому, а останніј положила на столі. „Не бери ж цього, наказује Чіпці, бо он-дивись: дивитьсьа бозьа! Пријде мати, спитаје, — хто хліб појів? — То бозьа вкаже пальцем, — мати ј вибје… Гльади ж, не бери!“ Та ј пішла собі. — Сів Чіпка серед хати; дивитьсьа на образ — очеј не спускаје; — јість. Ззів тој шматочок, шчо баба дала, — шче јісти хочетьсьа! Хліб на столі лежить, — кортить јого. Гльане в куток: — бозьа дивитьсьа! От, став він крадькома до хліба руку посилати, а на образ — все дивитьсьа… Посилаје руку, не спускаје очеј; — здајетьсьа јому, шчо ј бозьа гльадить на јого, — хоче посваритись пальцем… він і пријме руку назад… Оце прильаже до столу головкоју (забравсьа на лаву), знову підкрадајетьсьа. Гльане на образ: — дивитьсьа бозьа, та ј годі! І јісти хочетьсьа, і хліб перед очима, — та бозьа дивитьсьа!… Задумавсьа Чіпка. А це, зразу, јак кинетьсьа од столу… Очі горьать, губи оддулисьа… Та до стільцьа, шчо баба підставльала під ноги, јак прьала. Ухопив стільцьа, стребнув на лаву, знајшов ножа, зліз на стілець, і повидовбував очі в образа! Тоді взьав — увесь хліб ззів, та ј побіг на грьадки до баби. — „Бабо! бабо—о!“ гукаје. — Чого, Чіпко? ходи сьуди! озивајетьсьа з бурьану баба. — Прибіга Чіпка. — „А ја, бабо, ј тој хліб ззів!“ хвалитьсьа. — „На шчо ж ти, сину, ззів? А јак мати пријде та спитаје: „хто појів?“ — то бозьа ј скаже… — „Е… е… бозьа, бабо, не бачила… Ја повијмав очі, шчо б не дивиласьа!…“ — І бајдуже собі, — забулосьа. — Коли так, перед Різдвом, пријшлосьа хату білити, образи мити. Зирк! Мотрьа на образ — аж очеј немаје! Вона так і отетеріла. — „Хто це очі повијмав?“ питаје в Оришки. — Де? — Гльанула — справді без очеј…
